Zašto uopće jedemo?

Mnogo je faktora koji nas potiču da nešto jedemo, a jedan od njih je i socijalni faktor. Česta je pojava da jedemo više kada smo u društvu. Hrana je postala kao društvena norma. Normalno je jesti kada dođeš kod nekoga u posjetu, zar ne?

Neki dan sam u kinu gledao komediju, kod koje se od početka moglo zaključiti kako će završiti. Paklena dosada. Nisam htio izaći ranije iz dvorane (u jezgru globalnog zatopljenja) jer sam se ipak nadao da će u jednom trenutku iz ekrana izletjeti neko fantomsko biće ili nešto slično da me izvuče iz dosade. No, pošto se to nije dogodilo, pogledavao sam oko sebe i primijetio kako većina ljudi nešto jede. To su oni automatski pokreti od vrećice masnog čipsa ili putrom začinjenih kokica prema ustima. (Probirljiviji ponekad izaberu hrenovku od pilećih želudaca.) Tada mi je pala na pamet misao - ZAŠTO UOPĆE STALNO NEŠTO JEDEMO?

Ti ljudi zasigurno nisu jeli zato jer su bili na rubu izgladnjivanja i jer im je to zadnja šansa da podignu razinu energije u već polumrtvom tijelu. (Možda su ispraznili 2 puna tanjura prije sat vremena.) Da li su jeli samo zato što je uobičajeno da se u kinu nešto jede, pa makar i zadnje smeće?

Što je s tom hranom? Da li uvijek jedemo jer nam je to stvarno potrebno ili je to samo navika da nešto stavljamo u usta? O čemu se tu radi? Činjenica je da danas hrane ima u izobilju i da stvarno ne trebamo stvarati zalihe gomilanjem masnog tkiva za „crne dane“. (Istina da je kriza, ali ni ona neće trajati zauvijek.) Čep u žilama je opaka prijetnja. Uz to, jastuci oko pojasa neugodni su i za okolinu. Ako „masna zaliha“ sjedne pored vas u autobusu, računajte na besramno uzurpiranje prostora, lagano gnječenje te nekontroliranu dozu tuđeg užeglog znoja i zapuštenih ekcema.

Mnogo je faktora koji nas potiču da nešto jedemo, a jedan od njih je i socijalni faktor. Česta je pojava da jedemo više kada smo u društvu. Hrana je postala kao društvena norma. Normalno je jesti kada dođeš kod nekoga u posjetu, zar ne? U protivnom si nepristojan i brzo ti prilijepe etiketu čudaka. A jeste li kad primijetili da ste „ogladnjeli“ kada netko u blizini vas jede?

Možda je to neka slasna krafna, fini masni burek ili pak neodoljivi prženi krumpirići s čak dva umaka? Da li vas je u tom trenutku obuzela neopisiva glad, koja to u biti i nije? I jeste li tada pohitali do sljedećeg kioska s prženim masno-slanim delicijama ili pak prema štandu sladoleda, koji vas tako lijepo gleda u svim tim „prirodnim“, duginim bojama? Ah, da, zanimljiv je taj sustav um-tijelo, koji se tako često poigrava s nama.

I kad se vratimo na kino...zar nije onda teško odoljeti tim finim kokicama, koje kruže oko vas u kartonima različitih veličina? A kad još čujete zvuk njihova hrskanja i njihov miris… Mmmmm.... Tko bi tome mogao odoljeti? A da vas tijelo još malo zavara počet će možda i kruliti odjednom. I onda, jednostavno, nema izlaza. Morate nešto kupiti. MORATE. A kada ste već na blagajni, možda uzmete i cijeli zdravi meni. S colom bez šećera. Bit ćete nagrađeni besplatnom figuricom.