– Aj, daj mi lovu za onoga koji je otišao na put?

– Onog za kojeg ste rekli da je otišao na put?

– Da, za kojeg sam rekao. A zašto, što je tu čudno? Zar mi ne vjeruješ? Pa ja sam dužnosnik republike Hrvatske!

– Pa znam ja to...

– Pa što onda, misliš li da ću novac sebi uzeti? Jel' to misliš?

– Ništa nisam rekao...

– Nisu svi političari lopovi, znaš. Neki od nas su i pošteni.

– Majke mi, da bi riječ rekao...

– Dok su drugi krali, ja sam pošteno radio, vjerujući u ovu zemlju. I sada me ovdje optužujete da kradem. I to na dnevnicama. Poput kakve tajnice. Pa nisam toliko glup! Nisam TOLIKO glup.

– Nisam ni to rekao.

– Ali to misliš! Vidim kako me gledaš. Kako me svi gledate. Mislite da sam glup i da kradem.

– Ni slučajno.

– Ajd, daj mi lovu za toga koji je otišao na put. >

– Ne treba li on sam podignuti novac za sebe?

– Ma tek se vratio. Još mu se vrti u glavi od aviona. Ja ću mu odnijeti. Zamolio me, stari smo mi prijatelji.

– Dobro, dati ću vam.

– Pa to ti je posao. Tajnica.

– Tajnik. Muško.

– Ajde, daj onda.

– A ima li tu nešto za mene?

– Kako sada za tebe? Pa to su dnevnice za savjetnike premijera. Zašto bi bilo za tebe?

– Ja neću nikome ništa reći.

– Pa zašto bi govorilo?

– Sumnjivo je to. Svi nekamo putuju. Svi službeno. Moglo bi novinarima biti zanimljivo.

– Pa što i da bude? To je legalno.

– Još i bolje, ali opet je bolje da bude u tišini, da se ne zna.

– 10 posto?

– Petnaest.

– 12 i po.

– Dogovoreno.