Neću više gurati. Gladan sam i umoran. Odustajem. Stat ću ovdje sa strane i puhati u zviždaljku. Neću prestati dok i ti ne počneš gurati!
- Teško mi je. Gladan sam. Puno radim… Svi misle da sam glup. Iskorištavaju me. Nitko me ne voli.
- Hajde, znaš da nije tako. Ti si jak. Snažan. Ponosan… Junak. Evo, dok guraš taj veliki kamen, ispričat ću ti priču, pa će nam brže proći vrijeme.
- Kakvu priču?
- Jednom davno, iza visokih planina, bila je jedna zemlja. A u njoj su živjeli ljudi. Baš kao i mi sada. Samo, ti ljudi nisu bili nesretni, kao danas. Bili su lijepi. Kulturni. Bogati. Imali su sve što im treba. I puno više.
- A jesu li radili?
- Radili su. Svi moraju raditi. Radili su puno i naporno. Ali, radili su s osmijehom na licu. Jer su znali da se njihov rad cijeni. I dobivali su velike plaće. Išli su na godišnje odmore. Vozili su dobre aute. Bilo im je jako lijepo. Imali su kazališta i festivale. Imali su modne revije, gdje su prelijepe djevojke pokazivale najnoviju odjeću. A stari ljudi su uživali u domovima oko kojih raste zelena trava. Mladi ljudi su putovali i družili se i učili. Ako bi se netko razbolio, to nije bilo nešto loše. Bolnice su bile kao hoteli. Svi su bili ljubazni, nasmijani.
- A ja kad obolim, čekam tri mjeseca da me pregledaju.
- Da, nažalost, tako je to ovdje i sada.
- A zašto je tako?
- Tako je, jer je tako. Ajde, nemoj sada puno pričati. Treba odgurati kamen do vrha brežuljka.
- Treba ga odgurati…. A zašto ga samo ja guram? Zašto ga ti ne guraš?
- Ja ti pomažem. Savjetujem te. Bodrim. Vodim. Pokazujem put. Što bi ti bez mene?
- Neću više gurati. Gladan sam i umoran. Odustajem. Stat ću ovdje sa strane i puhati u zviždaljku. Neću prestati dok i ti ne počneš gurati!
- Ali, nemoj sada odustati! Nemoj prosvjedovati! Ako staneš, kamen će se otkotrljati natrag u dolinu. A onda nikada, nikada nećemo…
- Nećemo što?
- Reći ću ti jednu tajnu. Zemlja o kojoj sam ti pričao i ljudi koje sam spominjao… Oni postoje i dan danas! A znaš gdje su? Odmah iza ovog brda! Sasvim blizu! Oni su nam rekli, ako odgurate ovaj kamen do nas, mi ćemo vas pustiti u našu zemlju.
- Ma kad su to rekli?
- Obećali su nam. Davno.
- I onda će nam bit lijepo kao i njima?
- I ljepše!
- A zašto mi od svoje zemlje ne napravimo lijepu zemlju, a od svojih ljudi sretne ljude?
- Zato jer…
- Zašto ti to ne napraviš? Kad već pomažeš, savjetuješ, bodriš, vodiš i pokazuješ put.
- Zato jer… Ne mogu. Zato jer si ti preglup da bi se to moglo napraviti ovdje.
- Preglup?
- Da. Glup si. Neradnik. Ljenčina. Neobrazovan. Nekulturan.
- Ma nemoj?
- Da, to je istina. Ali nema veze, ako odguramo kamen, pustit će nas unutra. 'Ajde, kad smo već tako blizu, pomoći ću ti. Gurnimo zajedno. Ho-ruk!...
…
- Hans, evo opet Hrvata s kamenom. Hoće u Uniju!
- Odlično, kamen odvezite pa da ga preradimo u ploče. A njima reci da su se kriteriji za ulazak povisili i da trebaju dogurati još jedan.
- Opet?! A što ako se budu bunili?
- Reci im da jako cijenimo njihov trud, da su puno napredovali i da mislimo na njih. I daj vođi lizaljku.
