Siroti građanin. Neobrazovan je. Većina građana je takva, neobrazovana. Ne mogu se izraziti. On ni ne zna što hoće. Ali, što god hoće, mi ćemo ga predstavljati. Što god htio, dobit će. Evo, na primjer, dobit će „Pelješki Most“. Je li tako građanine? Želiš li Pelješki Most?


Kokodaču naši politički čelnici i vrijeđaju jedan drugog. Kao na tonućem Titaniku, i ovdje orkestar svira  svom žestinom. Ne bi bilo dobro da građani primijete da nam u brod ulazi voda. Čak i ako to primijete, ne bi bilo dobro da na to reagiraju.  A, ako na to i reagiraju, nikako ne bi bilo dobro da dižu paniku.
Stoga, sve krikove zabrinutih građana nadglasavaju oni čiji je to posao. Oni koji predstavljaju. Oni koji se stavljaju ispred. Pred-stavljaju. Predstavnička demokracija. 
I onda, kada građanin hoće reći: „Ne mogu više…“, predstavnik se postavi ispred njega, zamahne rukama i uzvikne: „Kukulele!“ Okrene se i pogleda ima li građanin još nešto za reći. Ukoliko ima, ponovo mahne rukama: „Ku ku ku lele!“. Nakon toga zatraži svoju mjesečnu plaću, od tog istog građanina.
Ostali se okupljaju oko predstavljenog i njegovog predstavnika. Ne slažu se da ga je baš dobro predstavio. Možda je ovaj, kada je rekao „Ne mogu više…“, zapravo htio reći: „Bježite! Napadaju crveni vragovi!“
Nikako, on to mislio nije, negoduju treći. Zapravo, čovjek  je želio reći: 
„Pozdrav generalima!“
 „Ne mogu više…“, ponavlja građanin. 
„Želim ući u Europsku uniju“, to on hoće reći. Samo ga ne razumijete.
Ma nemojte, Vi ga razumijete!
Mi imamo statistike. Gledajte! Imamo ankete. Radili smo istraživanja. Mi znamo sve o građaninu. Kad on kaže:  „Ne mogu više…“, on zapravo hoće, i to je što, ustvari, hoće reći, jer sve je, u biti, ekonomija, građanin, dakle, žarko želi - jeftiniji kredit. 
Je li tako, građanine? Hoćeš jeftiniji kredit? 
Ili možda hoće da ne poskupi kruh?
Ili hoće ulaznice za Real Madrid?
Pustimo ga… Neka kaže. Neka građanin kaže. Mi smo tu zbog njega. 
Reci građanine. Samo reci… Slušamo te.
„Ne mogu više…“  
Siroti građanin. Neobrazovan je. Većina građana je takva, neobrazovana. Ne mogu se izraziti. On ni ne zna što on hoće. Ali, što god hoće, mi ćemo ga predstavljati. Što god htio, dobit će. Evo, na primjer, dobit će „Pelješki Most“. Je li tako građanine? Želiš li Pelješki Most?
 „Ne mogu više…“
Vidite, rekao je da želi. Ne može više… Bez njega.
Znate što. Ovo više nema smisla. Ne možemo svi pričati. Neka građanin izabere tko je njegov predstavnik. Dat ćemo mu papirić. Ima A, B, C. Neka zaokruži. I koga zaokruži, taj će četiri godine graditi Pelješki Most.
„Kukulele!“
Što kažeš? 
Želi reći: „Slažemo se.“