I tako mi čekamo u redu, a onda ti dođe taj tip, totalna seljačina-vidiš mu na faci da je primitivac. Prođe pored svih, uopće ne gleda. Dođe do prodavačice i kaže: daj meni dvije. Ova gleda. Ja već lagano nervozan. Mrzim kad se tako guraju. Stari, čiji je bio red, kaže tipu: gospodine, oprostite, ali sada sam ja na redu. Stanite iza i čekajte kao ostali. Ovaj se okrenuo i pogledao ga nervozno. Svi zašutili. Vidiš tipu na pogledu da je lud. Neko vrijeme je tako gledao starog a zatim sa vratio prodavačici: Daj dvije kada sam rekao! Sada je već bilo problematično. Prodavačica se usrala od straha. Kako i neće: tip joj se izderao u lice. Ja ti nervozan, ali šutim. Bolje je šutjeti, možda prođe mirno. Ne znaš što luđak može napraviti? Danas, kada, evo čitam, raznose stanove bombama i ubijaju se sjekirama. Pusti stvari na miru, kažem ja sebi. Međutim, stari nije mislio kao ja. Uhvatio ga je za rame i ponovio: Gospodine, oprostite, ali sada sam ja na redu. Stanite iza i čekajte kao ostali. O jebote, što je bilo starom da je tako uporan? Šta ne zna da je pravda već odavno napustila naše krajeve? "Stara škola", mislim si. Tko mu kriv. Tip je jedno vrijeme samo stajao na mjestu. Kao da se ukipio. Valjda nije mogao vjerovati da će mu se itko suprotstaviti. Od svih nas koji su bili u redu, baš taj usrani, mali starac. Smrvio bi ga jednom rukom. Stajao je mirno i razmišljao(ako je uopće mogao razmišljati). Zatim se okrenuo. I opalio ga šakom u glavu. Stari se srušio. Pao je odmah kao da su mu noge nestale. Lupio glavom u pod. Išla mu je krv iz nosa i iz ustiju. I vrećica mu je ispala. Šta je bilo unutra-par kila krumpira. Sve se to rasulo po podu. Jedna ženska je kleknula do starog. -Jeste vi normalni!? Kako možete!? Kreten jedan!! I nju je lupio. Opalio ju je nogom u trbuh. Žena je ispustila je starog (koji je opet odvalio glavom u pod). Počela je jaukati. Kako može udariti ženu??, mislim si. Tip su okrenuo prodavačici i uzeo svoje dvije. Onda je krenuo prema izlazu. - I što ste napravili? Pustili ste ga da ode? Čovječe; ovaj leži, ne znamo ni dal' je živ uopće. Ova do njega plače. Svuda okolo krumpiri i krv. Ludnica. Kao da su neki teroristi upali. Al' bilo vas je više od njega! Što ga niste…? Ma tip lud je sto posto!! Prebio je one jadnike iz čista mira. A što bi tek napravio nama da smo ga išli? Što? Smirivati? Pa ubio bi nas, čovječe! Ali da, imaš pravo, bilo nas je puno više od njega. I da su svi krenuli, ubili bi ga od batina. Ali ljudi su stajali u redu i ništa. Ništa! Ljudi su kukavice, znaš to dobro. Iako ih je više, svatko se brine za sebe i boji se za svoje dupe. Nitko se nije usudio ništa ni reći a kamoli napraviti. Gledali su u pod i pravili se blesavi. Ja sam mislio da ću poludit'! Probao sam nešto pjevušiti u sebi, samo dok tip ode. Gledao sam u pod. Ali ne ide!! Pa čovjek sam, nisam ovca. Kako mogu trpiti takva sranja. Kad bi trpio i šutio bio bih gori od ovce. Gori od žohara! Mislio sam: napravit ću nešto pa makar me ubio. Baš me briga. Napraviti ću nešto! Neću biti kao ostali. - I? I? Prvo sam ga mislio da ga lupim šakom. Al on vjerojatno mene ne bi ni osjetio, a kasnije bi me samljeo. Toliko lud nisam. - Pa? Pa? Pustio sam da prođe pored mene, a onda sam uzeo stolicu i opalio ga po glavi. Svom snagom. A onda sam pobjegao. - Ti nisi normalan! Boli me! Pobjegao sam. Jurio sam bez prestanka jedno pola sata. Mislio sam da juri za mnom, bijesan i lud. Nisam smio stati. Trčao sam i uopće nisam gledao iza. Usrao sam se od straha. A onda sam počeo ostajati bez zraka, znaš kako nemam kondicije. Ali, opet, nisam smio stati-ubio bi me! Zato sam nastavio trčati. Valjda će se i on umoriti, mislio sam. Nije valjda maratonac. Poslije jedno sto metara više nisam mogao. Nisam. Bio sam umoran kao pas. Mislio sam: sada ću stati-pa neka me prebije-ne mogu više. Bar nije bilo bez veze. Bar sam nešto napravio. Lupio sam krelca stolicom po glavi. Učinio sam nekakvu pravdu. Lupio sam krelca po glavi, čovječe! -Stvarno… Stao sam. Zažmirio i pognuo glavu. Očekivao sam udarac. Međutim-ništa. Jedna sekunda. Dvije… Otvorio sam oči i pogledao iza. Nije ga bilo. Samo cesta. Onda sam sjeo na trotoar. Tek sada sam vidio kolika sam crkotina. Uopće nisam mogao disati. Samo sam otvarao usta, lovio zrak kao riba. Čujem srce u ušima kako bubnja. Mislio sam da ću se ugušiti. Legao sam na leđa. Onda mi se počelo povraćati. Okrenuo sam se na trbuh. I povraćao sam. Malo po sebi i puno po podu. Znaš onaj užasni kiseli smrad. Još se raspoznavao fažol od ručka. Sav sam se zasrao. A onda sam se počeo smijati. Odjednom. Zamisli sliku: Čovjek sav mokar od znoja leži u rigotini na trotoaru. I umire od smijeha! Izgledao sam kao da sam pobjegao iz psihijatrije. Ali, znaš što, mogu ti reći da se sad osjećam super.