Naša je zadnja

- Pa opet je pala kiša!

- A što ne bi pala? 

- Nego, vidim da će i ustavni suci moći ljetovati na Brijunima. 

- Da, pa, ako mogu visoki državni dužnosnici jednog kraka vlasti, zašto ne bi mo­gli i ovi iz drugog. 

- Kakvog sada „kraka“ vla­sti. Pa što su oni neka živo­tinja? 

- Nisu. Oni su ljudi. Isto kao i mi. 

- Ako su oni isto kao i mi - zašto i mi ne možemo ljetovati na Brijunima?

- Mi nismo visoki državni dužnosnici. 

- Ako su oni visoki kra­kovi koji mogu, što smo na životinji mi mali koji ne možemo? 

- To nije pristojno napi­sati. 

- Znači, mi smo neki ne­pristojni dijelovi tijela? 

- Možda jesmo nepristoj­ni, ali bez nas se isto ne može. 

- Jer mi smo baza!

- Na nama sve počiva!

- Mi smo temelj zdravlja. 

- I naša je zadnja!

- Čekaj, nemoj to reći. 

- Zašto? 

- Ne paše: „Naša je zad­nja“ sa onim da smo mi neki nepristojni dio tijela. Mogli bi ljudi krivo shvatiti. 

- Onda nešto drugačije? 

- Nešto malo drugačije.

- Mi stojimo gordo!

- Ne! To je još gore.

- Gore? Onda… Mi od­lučujemo tko će ući!

- Ajoj…

- U državnu službu. Mi odlučujemo tko će ući u državnu službu.

- Ajmo vratit na „Naša je zadnja“. 

- To opet nije dobro. Ne samo što je nepristojno, ne­go se može shvatiti i na dru­gi način. Što ako ispadne da smo mi zadnji u redu za ljetovanje na Brijunima. Onda će ispred nas biti četiri milijuna drugih. Nikada nećemo ljetovati tamo. 

- Onda: Mi smo prvi. Nit­ko prije nas. 

- Dobro. 

- Gdje ćemo? 

- Hm, idemo negdje gdje još nitko nikad nije kupao. 

- Evo - opet si nepristojan.