- Biraj, prijatelju, ili ćeš pola uzeti kroz dvije godine, ili ćeš sve kroz osam, s počekom od dvije godine. - Ovaj, je li, mislim... - Znam, oprostite. Malo je ton pregrub, zar ne? Ali tako je to, stari moj. Ti, ustvari, i nemaš puno izbora. Ili uzmi ili ostavi. Kao onaj kviz, ne? Dakle, što smo odlučili? - Ali ja imam sedamdeset godina. Bi li ta isplata mogla malo... ranije? - Ne može ranije, stari moj. Pa na to i računamo. Zar stvarno misliš da ćemo ti vratiti novac? Mi čekamo da umreš... Gledaj me u oči - nećeš vidjeti ni kune! Je li ti to jasno?! Gdje smo ono stali... Aha. Koja vam se opcija čiji primamljivijom? Hm? U svakom slučaju izvolite tiskanicu s izjavom u kojoj se trebate izjasniti. Evo, uzmite tri komada. Ovdje upišete svoje ime... - Ali vi ste meni dužni, a ne ja vama! Kakav je to odnos? - Što smo nervozni. Molim vas da se obuzdate. A što se tiče odnosa... - Vratite mi moj novac, lopovi! -...mi smo zastupnici mirovinskog fonda, a vi ste njegov korisnik... - Prokletnici birokratski! -...pa je sukladno tome i naš odnos posve adekvatan.... - Gadovi pokvareni! -...prilagođen svim europskim normama uredskog poslovanja. - Vratite mi moju penziju! - TIŠINA! Što se dereš čovječe? Dobit ćeš svoju lovu, ali tek kada ti je mi damo. Što misliš tko si ti, crve mirovinski. Pogledaj se, jedva stojiš na nogama! Budi sretan da uopće i to dobivaš! - Ja sam samo htio... Ja sam čovjek u godinama. Sam. Napušten. Izigran... - Stari, dosta demagogije. Od tih plačljivih priča mi se već povraća. Milostinju tražiš na krivom mjestu. Neću trpjeti prenemaganje u mom uredu! - Ali ja sam to zaradio svojim rukama... - TIŠINA! Je, pa što ako ste zaradili? Ali se i potrošilo. Sve se kreće, starkeljo. Što te nisu učili ekonomiji? Informiraj se malo. Ovo je vrijeme Interneta, a ne radnih akcija. Da je po mome, svi bi vi odavno crkli od gladi. Gamad beskorisna. Samo plazite po gradu i radite gužve u autobusima. Koliko vas je, tko bi vas sve pobrojao. Što vi i tvoji mislite, da je nama lako? Je figu lako. Težak je posao. Sad vas ima, sad vas nema. Ja pošaljem pismo, a onda mi se pismo vrati. Piše - primatelj umro. I što bi ja trebao? Pa što nije javio da će umrijeti, ko' čovjek, nego ovako - iznenada. Znate li vi koliko je to posla? Treba otpusnicu poslati, pa u pošti odjavnicu. Onda na zavod odživotnicu i u policiju promjenu adrese. Težak je to posao. Lavovski. A da je najavio, sve bi se riješilo odmah. Ali ne! Fine ste vi guzice. Naviknuti da vas tetoše pod stare dane. E pa ne može tako! Surovo je vrijeme, prijatelju. Ajde, reci, što si odlučio, hoćeš li ti te pare, ili nećeš? - A što mi drugo preostaje? - Napokon jedno pametno pitanje. Ništa ti ne preostaje. Ja sam ovdje gazda, a ne ti. Možeš samo klimati glavom. - Dobro, daj onda pola kroz dvije godine. - Pametna odluka, gospodine. Bolje išta nego ništa, zar ne? Šalim se. Odlično, znači pola državi? Zahvaljujemo se. A što ćete, tako je to. Kriza, penzije male, vrijeme istječe... - Može bez komentara? - Kako da ne. Dapače. Znači, samo isplata? Izvolite. Nemojte prebrzo potrošiti. I vidimo se opet. Ha! Bilo mi je lijepo poslovati s vama, doviđenja. Sljedeći! Kako kažete? Umro? A jel' prijavio? Ne? Majku im njihovu nepristojnu. Dalje!