U Rijeci su trenutno glavne stvari lokalni izbori i nogomet. A između te dvije stvari, važniji je nogomet. Ekipa je z brodom otišla u Split na izlet, bodriti svoj klub. Oni koji nisu išli su ih otpratili. I dočekali. Pobijedili nismo, ali nismo ni izgubili. Tako da razloga za pretjerano veselje nije bilo. Niti za tugu. Neutralno raspoloženi putnici vratili su se u grad koji teče.

Za to vrijeme, ovdje traje predizborna utrka. Nitko od kandidata ne želi se petljati u nogomet da ne bi nešto krivo rekli. Sada su ljudi jako osjetljivi i jedna kriva riječ može uzburkati duhove. Zato je bolje penzionerkama dijeliti ruže i čestitati dan žena. Ide se na sigurne i prokušane metode. I na svoje glasače.

– Evo, gospođo, za vas... RUŽA!

– O majke ti!! Je li to moguće. Ruža!? Ne šalite se?!

– Nikako, gospođo.

– Prava pravcata ruža! Meni? Ruža. Pa ja sam polaskana? Što trebam potpisati?

– Ništa, to je poklon.

– Poklon!?! Samo tako, dobar dan – eto ruža?

– Samo tako, jer nam je stalo do vas.

– Stalo. Kako je to lijepo čuti... Pa to je divota. Evo potpisujem.

– Ma ništa ne treba potpisati.

– Pa kako da se onda odužim za ovu divnu ružu.

– Pa, ima jedna sitna stvar...

– Samo recite!

– Ali stvarno ne trebate.

– Recite bez srama. Hoću ja.

– Pa možete na izborima zaokružiti mene?

– Vas? Na izborima? Zbog jedne ruže?

– Ako nije problem...

– A zašto bi to bio problem? Mene to ne košta ništa! A vidite što dobivam!! Cvijet.

– Pa tako smo nekako i mislili.

– Ostali mi ni to ne bi dali. Zaokružit ću. Koji ste broj. Jedan?

– Sedam.

– Dva?

– Sedam.

– Ja teško pamtim. Vi ste broj tri?

– Ne, sedam.

– Nema veze. Sjetit ću se ja kad dođem na izbore. Onaj s ružom.