- Ajde ljudi, odo´ ja.
- Čekaj malo, di ćeš?
- Neću vam reći.
- Ni malo?
- Idem, ali ostajem. Ostavljam vas, no bit ću s vama.
- ¬To zvuči dosta nejasno.
- Ne vrijeđajte!
- Dobro, dobro… A, zašto odlaziš? Što se promijenilo?
- Sve je u najboljem redu.
- Pa zašto onda odlaziš?
- Imam ja svoje razloge.
- Pa reci nam ih.
- Neću.
- A daj.
- Neću!
- A molimo te.
- Neću!!
- Jesi bolestan?
- Nisam.
- Jel' ti netko drugi bolestan? Žena?
- To vam neću reći.
- Pa ništa nam ne govoriš.
- Upravo tako!
- Uvrijedit ćemo se.
- Nemojte. Ja vas volim. Vi ste moja obitelj.
- Pa reci nam, brate, što te muči.
- Neću.
- A što je s tvojim obećanjem?
- Kakvim obećanjem.
- Idemo dalje.
- Pa ispunjavam ga.
- Kako?
- Pa idem dalje.
- Da, ali prije si govorio u množini. IdeMO dalje. To znači da ideš ti. Ali da idemo i mi.
- Pa idite i vi. Tko vam brani?
- A kamo da idemo?
- Dalje!
- E, a kuda?
- Što ja znam?
- Pa ti si rekao „Idemo dalje“.
- Jesam. Ali nisam rekao kamo i kuda.
- Mislili smo da znaš.
- Krivo ste mislili.
- I što ćemo sada?
- Što ja znam.
- A tko zna?
- Tko zna - zna.