Sabor je konstituiran i govornici su zauzeli svoje pozicije. Među hrvatskim Ciceronima posebno se istaknuo onaj iz Živog zida.

Redovito se javlja za riječ i koristi svaku prigodu da kaže što misli. Gotovo sigurno se to dešava za vrijeme televizijskih prijenosa. Za ostale termine ne mogu govoriti.

Iskusni saborski lisci u novu su sezonu ušli polako i tek se zagrijavaju:

– Pogledajte mladca. Kako je požurio…

– Kao da ne zna da ovo nije sprint.

– Ovo je maraton, drage moje kolege.

– Da, četiri godine su to…

– Ma kakve četiri godine!? Mi ovdje imamo trkače koji lagano kaskaju 8 i 12 godina.

– A zamislite gdje bi oni bili da su ovako jurnuli kao ovaj iz tog zida?

– Bili bi mrtvi od posla.

– Umrli bi od govorenja.

– Jezik bi im se ispuhao.

Mladi zastupnik zida gleda u maratonce iza svojih leđa:

– Kako su spori.

– Kako su uhljebljeni.

– Kako im se ne da.

– Kako se samo usuđuju dolaziti na posao i samo šutjeti na svome radnom mjestu?

– A kako se usuđuju uopće ne dolaziti?

– Zar oni ne znaju da trebaju koristiti ove besplatne televizijske termine.

– To nam je reklama!! To nam treba. Neka ljudi vide da se borimo.

Polagano trčkarajući za njim i brišući salvetom usta nakon obroka u saborskom kafiću, oni misle da im je ovo govorenje u startu besplatna reklama.

– A zapravo ne znaju naš narod.

– Niti bilo koji narod. Narod zaboravlja.

– Narod se ne sjeća.

– I što god vi govorili sada...

– To je potpuno nevažno.

– Jer su izbori tek za 4 godine.

– A do tada ćemo mi izbiti na čelo utrke.

– I opet pobijediti.