Imamo tu zemlju, zaduženi smo i nemoćni. Jedino što imamo je iskustvo, pa vam možemo reći, možda bi vam bilo bolje da ostanete u Španjolskoj. Zato vas i nismo priznali.
- Mi hoćemo imati neovisnu državu. Samostalnu državu. Ne želimo da nam sav novac odlazi u glavni grad. Želimo sami raspolagati s onim što zaradimo.
- Ma znam ja sve te argumente. Ali neće vam to bit tako kako ste zamislili.
- Hoće, hoće. Mi ćemo biti bogati. Mi ćemo biti samostalni. Mi ćemo biti svoja država. Suvereni.
- Ma znamo mi taj zanos i entuzijazam. Ali nemojte ako baš ne morate. Dobro vam je i sada. Samo još to ne znate.
- Možda nam je dobro, ali biti će nam još bolje. Ne znate vi kako je to biti svoj na svome.
- Ma znamo mi to. Ali nećete baš biti svoji na svome. Biti ćete svoji na tuđemu.
- Kako? Pa izboriti ćemo se za slobodu.
- Ali ćete ostati u kapitalizmu, zar ne?
- Da.
- E, pa onda će svatko moći kupiti stan ili zemlju u toj “vašoj” zemlji.
- Ali i mi ćemo moći kupovati u njihovim zemljama.
- Da... tako su i nama govorili. Ali eto, nama sad nekretnine kupuju Slovaci i Rusi. A mi ne želimo kupovati tamo. Što bi mi u Slovačkoj? Tako da su nas zeznuli.
- Ali možete kupovati na Auzurnoj obali. I u Monte Carlu.
- Ali nemamo plaće za kupovati tamo. Mi smo zemlja trećeg svijeta.
- A kako, bili ste bogati?
- Bili smo, ali su nas pokrali ovi koji su htjeli samostalnu državu. Oni su je htjeli za sebe kada su vikali: “Oćemo Hrvatsku!”. Ali mi to nismo shvatili. Mislili smo da viču za svih.
- I što sad?
- A ništa sad. Tu smo di jesmo. Imamo tu zemlju, zaduženi smo i nemoćni. Jedino što imamo je iskustvo, pa vam možemo reći, možda bi vam bilo bolje da ostanete u Španjolskoj. Zato vas i nismo priznali.
- A zato! Jer mi smo prvo očekivali od vas da nas priznate.
- Eto, nismo jer ne bi htjeli da napravite istu grešku. Nije samostalnost tako bajna.
- Dobro, hvala dečki.
